Moj put kroz psihoterapiju

//Moj put kroz psihoterapiju

Moj put kroz psihoterapiju

By | 2019-03-28T01:19:16+00:00 mart 28th, 2019|Nova ja|0 Comments

Moj put kroz psihoterapiju

Moj put kroz psihoterapiju i rad na sebi počeo je neočekivano. Kada sam kretala u treću godinu studija (prvih) odlučila sam da krenem na edukaciju. Nakon kratkog istraživanja , za vreme predavanja načula sam od koleginica da se oformljava nova grupa pri Oli centru i da im fali kandidata, znala sam da grupe vode Aleksandar Kontić i Nebojša Jovanović (osnivač OLI centra). Predavanja profesora Kontića sam volela i bila su mi zanimljiva , odlučila sam da dam šansu.

Početak

Četvrtak ,oktobra 2008 godine. Ulazimo tada u prostorije tadašnjeg Oli centra. Prvi osećaj, uzbuđenje , zatim strah i onda pitanje u meni « Da li ja ovo mogu? Da li ja ovo zaslužujem?»

Osećam tremu, sedamo u krug. Za početak nije loše, vidim svakog ,čujem svakog, problem :VIDI ME SVAKO i ČUJE ME SVAKO. Pozicija u kojoj ne volim da budem (!).

Grupi se priključuju oba edukatora, uspostavlja se prvi kontakt i prva pravila. Tada saznajem da će edukacija biti sastavljena iz dva dela, odnosno da će svaki sastanak biti podeljen u dve etape, prvi deo – Lični rad , drugi deo – Edukativna nastava. U meni šok, treba da podelim sa grupom svoje misli, osećanja, konflikte, potrebe , boli —- Kako? Nikad nisam o tome pričala, ne znam ni odakle bih krenula a i mislim da ću im biti dosadna. Posle prvog šoka, Nebojša otpočinje sastanak sa pitanjem : «Zašto ste vi ovde?» Osećam žmarce kroz kičmu i da mi se usta suše. Nemam odgovor na to, mislim imam ali mi je krajnje glup. Mic po mic, dolazi red na mene , srećom ne ustajemo dok govorimo – ne znam kako bih ustala u tome trenutku jer jedino što mi tada radi je mozak i nijedan drugi deo tela. Krećem tiho, gde me Nebojša prekida i kaže da pričam glasnije. Sranje. Nakašljem se i počnem:

«Zovem se Ljiljana, svi me u glavnom zovu Ljilja. Tu sam kako bih se upoznala sa psihoterapijom, oduvek me je zanimala hipnoza ali ne verujem da radi kod svakoga. Ovde sam da bih znala sutra da radim sa ljudima.» izgovaram u jednom dahu i postajem najveći vernik da me više ništa ne pita. Možda i jeste ali od udaranja srca u ušima nisam čula, sledeći član grupe je nastavio. Toliko jako sam izdahnula da mislim da su me stanari u susednoj zgradi čuli. Mislila sam da ću odustati da to ipak nije za mene i da ja zapravo i nemam probleme.

Kada imate 21.godinu mislite da sve najbolje znate, da ceo svet ima problem sa vama a ne vi sa njim. Kako bih samo pogrešila da sam odustala u tom trenutku. Dogovaramo se za sledeći sastanak i nesvesno odlučujem da se pridružim grupi, klimnula sam glavom potvrdno dok je celo moje unutrašnje biće vrištalo da to ne uradim. Znala sam da promene dolaze- kakve nisam imala predstavu, šta i kako tek to nisam znala , do pre 1,5h nisam ni znala da imam probleme, mislim znala sam ali sam vešto bežala od njih i rešavala na najbolji mogući način kako sam znala- Znači problema BILO NIJE-rešavali su se!

Do tada, vešto sam izbegavala veće grupe ljudi, nisam volela da mnogo pričam o sebi ,posebno nakon smrti oca. Osećala sam da sam socijalno neprilagođena i da kontakte u grupi nisam znala da ostvarim , verovatno posledica toga što sam kroz osnovu školu bila većinu vremena sama. Kontakt jedan na jedan mi nikada nije bio problem, znala sam uvek da priđem ili otpočnem priču , ma kakav sagovornik bio znala sam da nađem zajedničku temu. Maksimalna veličina grupe sa kojom sam znala da se nosim je 3 plus ja. Sve preko toga je rezultovalo mojim ćutanjem i slušanjem. Mislila sam da sam takva i kad je neko takav to ne treba dirati. Pored toga što sam mislila da mi socijalne veštine nisu dobro razvijene imala sam problem sa govorom odnosno često bih rekla nešto što baš i nije bilo tehnički ispravno ili ne daj Bože da treba da pročitam nešto naglas, to je tek bila muka, em što mi u najboljem slučaju slova lete, još imam strah od odbacivanja, em što se živa spetljam (tada mi još uvek nije bila poznata Disleksija i nisam znala da od nje patim). Moj problem se dodatno pojačavao onda kada je grupa ljudi bila veća i od neke 11-12 godine odlučila sam da ćutim. Ne kako ne bih bila ispravljena toga se nikad nisam plašila već negde sam imala ugravirano da me ljudi odbacuju kada previše puta pogrešim.

moj put kroz psihoterapiju

Put kroz grupu

PROBLEM! Šta ću sada u grupi nas je 11 plus edukatori . U nekom trenutku moraću nešto da kažem ,šta ako se spetljam, šta ako i ovde budem odbačena. 1000 pitanja 1000 razloga da odustanem – nisam. Ne znam ni kako otišla sam sledeću nedelju i onu sledeću i tako gotovo svaku narednih 10 godina.

Kroz grupu naučila sam gomilu stvari, od toga da ljude vređa kada im zaboraviš ime ( o da, desilo mi se, verujte da me sada pitate u bilo kom trenutku dana ili noći znam svako ime iz te grupe, šta ih boli i na šta su ponosni. Sve to jer sam preumorna došla na edukaciju i zaboravila ime jednom članu. Od tada sam mesecima nosila papirić sa imenima u Novčaniku sa rasporedom sedenja (dobra stvar retko su članovi menjali mesta) i taj spisak iščitavala krišom pred edukaciju ili u wc –u centra i u grupu se vraćala tek kada sam sa 100% sigurnošću znala raspored  . Kasnije sam sebi snimila glasovnu poruku sa imenima članova i preslušavala pred svaki sastanak), shvatila sam da drugi imaju granice i da je to ok, naučila sam da aktivno slušam, naučila sam da postavljam pitanja, naučila sam da prećutim stvari koje me se ne tiču . naučila sam da se nosim sa odbacivanjem i naučila sam da nije svaki čovek za svakoga niti da moramo da volimo svakoga ali da je poštovanje ne ophodno za dalji kontakt i odnos.

U prvoj godini edukacije i iskustvene grupe, na sreću (tada po meni na nesreću) prošla sam kroz gadan raskid , promenu posla ali i suočavanjem sa životom. U tom periodu mislila sam da mi ama baš ništa ne ide, ni edukacija, ni posao, ni socijalan život. Na žalost o tome nisam pričala na grupi, mada je evidentno bilo da se nisam dobro osećala. Tek nakon par meseci, uplovila sam u drugu vezu (( dragi Bože) zašto li nisam pričala o svemu ovome na grupi sada se samo pitam izbegla bih gomilu drame, gomilu ludosti, no dobro- bilo je to korisno iskustvo.) Ako sam po pitanju prethodne veze bila zatvorena, tek sam ovu čuvala i krila-jer je morala biti sakrivena. Tek poneki detalj sam iznosila, tek kada sam bila previše frustrirana i previše ljuta bih delila sa grupom. Tada bih dobijala iskreni feedback- koji pogađajte nisam bila spremna da čujem, a znala sam da su u pravu. Srećom u nekim drugim aspektima sebe nisam zaustavljala svoj rast i razvoj. Nakon 4 godine provedene u vezi i grupi odlučila sam da počnem da radim protokol Autentične ličnosti. To je bio pakao na Zemlji. Rezultati nisu pokazivali ono što sam ja mislila da jesam, pokazali su suprotnost . Ovo nije bilo moguće negirati, em sam imala fedback em sam imala pred sobom matematičku formulu svog neuspeha. Udarac na Ego- ogroman. Spremnost za promenu = 0. Ćoroskak! Šta sada, ništa. Nastavi dalje, fokusiraj se na ono što možeš da promeniš ( sada znam da mogu sve da promenim tada sa 25  …bolje da ćutim) prva stvar: Garderoba, druga stvar : Kosa; treća stvar : kilaža- treniraj … itd. O svom neuspehu na ljubavnom planu – krila sam ne od drugih –od sebe. Lakše mi je bilo da se pretvaram da je sve super i da će se sve srediti nego da zaista prihvatim odgovornost i uradim nešto. Većina grupe je videla napredak u tim poljima u kojima sam ulagala u sebe, pitanja o intimnosti i vezama sam izbegavala. To polje nije funkcionisalo, ja sam bila nesrećna, ali radila sam punom parom- na 3 mesta, putovala, družila se koliko sam stizala, ostvarivala kontakte i ulagala u svoje znanje, sebe. Ono što me je činilo ne srećnom je odnos . Sve to je trajalo još dve godine, dok se moja kula od karata nije skroz razrušila. Mislim najtežih 3 meseca u mom životu- ali i dalje staro uverenje da SVE MOGU SAMA I DA SVE MORAM SAMA. Pogrešno. Moj rad u grupi se sveo na minimalan, borila sam se sa svojim demonima, sa željom da i dalje napredujem, sa bolom, sa tugom, sa pogrešnim izborom, sa neodgovornošću i sa krivicom. Pogađajte opet o tome nisam pričala- a trebala sam. Neki članovi su pitali, nabacivala bih vojnički osmeh i pričala proćiće. Neće i nije.

Put odluke

Godinu dana sam radila na sebi, popunjavala protokol iščitavala knjige, tražila svoje greške, lovila svoju krivicu,još malo krivila sebe, ali napredak je bio evidentan. Dolazi 2016 godina, te godine odlučujem vraćam se na fakultet, završavam tu dodatnu godinu i to će biti kruna koju niko ne može da mi oduzme, svo moje znanje i sve ono što sam prethodnih 6 godina odlagala i planirala. April 2016. Upisala se na faks uz mnogo peripetija i dogovora ali pristala sam na sve- nisam želela da odustanem od onoga što je u tom trenutku bila moja slamka spasa.

Aprila 2016 krećem na individualnu terapiju-Najbolja odluka mog života .

Imajte u vidu da sam u tom trenutku gotovo 8 godina u grupi kod Nebojše, da je on već imao određena znanja o meni i da je proces išao u svim mogućim smerovima. Odluka da krenem je pala jedne noći dok sam bila u kafani. DA u kafani. Shvatila sam da ne mogu sama, sutradan sam zakazala prvu privatnu sesiju. Došla sam tamo i sela i počela da trtljam. Čini mi se nikad brže, nikad ne povezanije, nikad više. Kada sam završila svoj monolog, prva Nebojšina rečenica je bila : ”Ljiljo,hajde polako i od početka. Ništa nisam razumeo.”

Dobro došao u moj svet ni sama sebe ne razumem. Počela sam, odakle ne znam, završilo se nastavljamo idući put. Još par sesija scenario se ponavljao, ja besnela, on obrađivao, ja bežala on otkrivao … I maja BRODOLOM. On ima svoj život i nastavio je dalje. Deo mene umro. Sećam se poziva Nebojši, mog ulaska u terapijsku prostoriju i bacanje na kauč. Čitav svet je stao.Srušio se. Nada umrla, vera izgubila. Ni sama ne znam kako me je Nebojša primio u 9 uveče, ni sama ne znam odakle mu snage, ali Hvala mu. Klupko je krenulo da se raspliće. Upoznavanje obrazaca, upoznavanje šablona. Prihvatanje odgovornosti. Jula Nebojša odlazi na odmor, a ja se suočavam sa time da terapiju neću moći da nastavim iz finansijskih razloga. Trebalo je nastaviti još dve godine edukaciju i dve godine fakulteta i uz put život.  Dovoljno sam sazrela i shvatila da uvek mogu Nebojši da se vratim, ali da takođe sada imam grupu u kojoj mogu da iznesem sadržaj.

Uz put nastavljam da radim na sebi, završila sam edukaciju projektivnih karti, na fakultetu odabrala predmete koji se tiču ličnog rada, nastavila sa protokolom i od Oktobra vratila se u grupu. Delila sam koliko sam bila u stanju, sada sam već imala par bliskih drugarica koje su takođe psihoterapeuti sa kojima sam sve delila i koje su učestvovale u mom daljem ličnom radu. Ne izmerno sam zahvalna, na svakom satu koje su provele sa mnom i što su sve svoje kapacitete koristile da mi pomognu. Kroz grupu sam delila onoliko koliko sam bila u stanju, ne previše duboko ali dovoljno da se osećam frustrirano i da me to podstakne na dalji razvoj.

Put se nastavlja

Juna 2018. Završavam sa edukacijom za terapeuta i zvanično postajem apsolvent na fakultetu do kraja me deli oko 6 ispita. Avgusta odlučujem da se osamostalim.

Mart 2019. Do kraja fakulteta još 2 ispita. Ponovo tiha patnja i odlučujem se na novi presek. Ponovo pravim bilans. Protokol pokazuje napredak. Kada pogledam protokol od pre 7 godina razlika je neverovatna. Znam da imam nerešen teret na leđima , time ću se baviti na ličnoj terapiji od Oktobra ove godine. Moj put se nastavlja kao i moj život.

 

Za ovih 10 godina rada na sebi, naučila sam mnogo toga. Od jasne rečce NE, do ne slanja duplih poruka, do toga da kažem jasno šta želim , da kažem kada mi nešto smeta, da ustanem za sebe. Učim se da odnegujem sebe, onu malu ne zaštićenu mene. Učim da budem slaba i da to pokažem. Učim se da budem žensko, učim se da oprostim sebi. Učim se da oprostim i pustim. Učim se, učim se …

Moj put kroz psihoterapiju

Leave A Comment

19 + 20 =